Energija violinskog ključa

Muzika kao pokretačka sila dovoljna je po sebi da podigne ljude na noge, a kada se sabere s impulsom koji Bojana Matorkić-Ivanović ima, doživljava se potpuna muzička akceleracija. Svaka akcija u koju se ona uključi zaiskri i zasija. Radi kao vanredni profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti, a najveći broj Pančevaca prepoznaje je kao dirigenta akademskog hora „Jovan Bandur”. Rođena je Beograđanka s „privremenim boravkom u Pančevu”, koji traje „samo” četvrt veka.

– Vezana sam za Beograd: osnovna škola, muzička, srednja, fakultet... A u Pančevo sam u dogovoru sa suprugom Branislavom došla pred prvi porođaj ’83. Oba sina su rođeni Pančevci i oni vole ovaj grad najviše na svetu. Eto, došla sam na neko vreme, koje do danas traje – o uplovljavanju u banatsku luku će Bojana.

Inicijaciju u svet muzike duguje ocu Dobrivoju, koji je amaterski svirao gitaru.

– Bio je inženjer muzički samouk. Voleo je starogradske pesme i izvornu muziku. Amaterski je pevao u operskom horu. Mom bratu i meni je često recitovao narodne pesme – slika ambijent svog detinjstva.

Bila je živo dete. Aktivno se bavila i sportom, imala je potrebu da usmeri višak energije. Kaže:

– Roditelji su mi govorili da je trebalo da budem dečak, a moj stariji brat devojčica. Moj nemir i želja za dokazivanjem na fizičkom planu odveli su me do skoka uvis u „Crvenoj zvezdi”, gde sam sa četrnaest godina bila prvak Beograda i treća u Srbiji. Potom sam igrala rukomet u ORK-u „Beograd”, koji je pored „Radničkog” bio najjači u Beogradu. U trećem razredu gimnazije bila sam na raskrsnici: da li nastaviti sa sportom ili s muzikom. U toj teškoj odluci mnogo mi je pomogao brat – preporučio mi je da se iskazujem u svetu umetnosti.

Dugo se opraštala od sporta.

– Sport se manifestuje i kroz dirigovanje, koje traži i dobru fizičku formu, odnosno rezervoar izdržljivosti. Često me moji pevači, koji su mnogo mlađi od mene, pitaju: „Odakle vam snaga?” S time se čovek rađa – uverena je Bojana.

Zbog brojnih obaveza tokom tih veselih sedamdesetih, u srednjoškolskim danima, imala je vrlo malo slobodnog vremena. S odlaskom na studije otvara se nešto više prostora za druženje.

– Studirala sam na dva odseka na Muzičkoj akademiji: na opštoj muzičkoj pedagogiji i dirigovanju. Uz to, pevala sam u horu „Kolegijum muzikum” kod Darinke Matić-Marović, kojim sam povremeno i dirigovala. To je bilo dragoceno iskustvo, jer sam po završetku studija već imala dovoljno prakse. Prvi angažman po diplomiranju imala sam u horu „Braća Baruh”, prvo kao asistent, a potom kao drugi dirigent – predstavlja gospođa Matorkić-Ivanović svoje prve profi poteze dirigentskom palicom, nakon čega je magistrirala dirigovanje, kao i metodiku solfeđa.

Posle proba hora društvo se selilo u beogradske klubove, koji su imali šaren i vrlo kvalitetan muzički program.

– Prilično smo putovali, što su bile dobre prilike za druženje. Naš pasoš otvarao je sva vrata, a dobri nastupi obeležili su to vreme. U Beogradu uglavnom bismo išli po kafanama u Skadarliji na starogradsku muziku. Aktivni su bili klubovi „Mažestik”, s evergrin muzikom koju je izvodila Beti Đorđević, i „Nana” na Senjaku, diskoteka „Monokl”. Uvek je neko od naših kolega negde nastupao, kao na primer Luis ili Bilja Krstić, pa smo ih pratili i dobro se provodili – priseća se raspevanih noći.

Horski život kumovao je i poznanstvu s mužem Brankom.

– Susretali smo se na smotrama horova. On je pevao u „Krsmancu” i kaže da me je pre našeg upoznavanja preko moje prijateljice već „snimio”. U Pančevu sam pre toga samo jednom bila, kada sam nastupala u DŽez klubu kod „Snežane”, u kvartetu s Vladom, Bajkom i Jadrankom Jovanović. Postoji mnogo primera veza koje su nastale u ambijentu horskog pevanja, pa i u „Banduru” – prikazuje Bojana horističko-raspevanu hemiju.

Ponosna je na svoje momke. Muž je dugo godina bio sudija, a danas je advokat. Sinovi su, poneseni roditeljskim, a prvenstveno majčinim primerom završili nižu muzičku školu, uspešno se bavili ili se i dalje bave sportom, kao i studijama. Bojana priča:

– Vuk je već pet godina na studijama u Americi, gde je diplomirao genetski inženjering i uspešno igrao košarku na Univerzitetu BYU. Nezgodna povreda trenutno ga udaljava od profesionalnog angažmana u NBA košarci, ali ima i poziv da ostane da radi kao asistent na svom univerzitetu. Mlađi Stefan studira informacione tehnologije.

NJeno dugogodišnje vođenje „Bandura” donelo joj je mnogo nagrada, zadovoljstava i gomilu organizacionih problema.

– Ove godine hor slavi 40 godina postojanja; osnovao ga je i dugo vodio profesor Boris Černogubov. Usled velikih problema, pre svega ekonomskih, koji nisu novina, sada smo na raspustu. Ne nailazimo na dovoljno razumevanja kod onih koji su zaduženi za kulturu u gradu. Nije nam rešen čak ni imovinsko-pravni status u prostoru koji koristimo! Znam da nismo jedini u nezavidnoj poziciji, ali trebalo bi povesti više brige o uspešnim kolektivima s dugom tradicijom – s dozom jeda i razočaranja govori Bojana.

Optimizam joj, ipak, ništa ne može oduzeti. Sinovi su obrazovane, zrele i zdrave osobe, a roditelji stoga, naravno, izuzetno srećni. Pored skladnog porodičnog života, ispunjavaju je profesionalni uspesi. I izazovi, koji su pozitivnoj stvaralačkoj energiji Bojane Matorkić- Ivanović prava inspiracija...