Prvi festival „In treš”

Nagrada „Miroslav Juričan” Vladimiru Palibrku

Dvoješ seš zezajuš

Ovogodišnji programski ciklus Dom omladine simbolički je zaokružio na najlepši način 23. decembra, kada je u saradnji s dve grupe filmskih entuzijasta organizovan prvi festival „In treš”. To je smotra kratkih amaterskih filmova, video radova i klipova, koji traju najduže dva minuta, a snimljeni su svim raspoloživim sredstvima: od mobilnih telefona do video-kamera. Tema je bila slobodna, a jedino je bilo važno da se naslovi filmova završavaju slovom „š”. Moto ovogodišnjeg festivala bio je „Budi slobodan, kreativan, inovantan”. Autori ovog slogana i čitavog projekta jesu dve grupe studenata arhitekture koji već duže vreme unose svežinu u kulturni život grada.

– S idejom da napravimo festival kakav dosad nismo imali, konkurisali smo kod „Erste banke” i Balkanskog fonda za lokalnu inicijativu. Već tada smo naišli na razumevanje u Domu omladine, a projekat je očigledno bio interesantan sponzorima tako da su nam odobrena sredstva za njegovu realizaciju – kazala nam je Anđelija Cvetić, studentkinja arhitekture.

Kreirajući filmske cikluse za ljubitelje ove umetnosti Dom omladine je okupio grupu nadahnutih mladih ljudi koji su u Art bioskopu „Vigo” pronašli intimni kulturni kutak. Kreativni i preduzimljivi, lako su našli zajednički jezik s urednikom filmskog programa ove kuće za mlade.

– Festivalu je prethodila filmska radionica koja je trajala četiri dana, a pohađalo ju je dvadesetak učesnika. Pored teorijskog dela, u kojem smo razgovarali o filmu, ali i o njihovim idejama, snimili smo i pet filmova. Autori ovih kratkih dela jesu Nemanja Stajković, Nikola Marinković, Slobodan Gavrilović, Milan Milin i Uroš Krčadinac. Festival nije projekat Doma omladine, već grupe mladih ljudi koji su se angažovali na realizaciji svoje ideje, a mi smo im samo pružili neophodnu podršku. To mi se mnogo dopada, jer ovo je autentična akcija naših saradnika – rekao je za naš list LJubomir Radovanović, filmski i TV režiser i urednik filmskog programa u Domu omladine.

Pored filmova nastalih u radionici, gledaoci su mogli da vide revijalni deo i filmove pristigle na konkurs. Autori revijalno prikazanih filmova bili su Marko Marović, Nikola Andonov, Jelena Vukmirović i Luka Knežević, dok su na konkurs radove poslali Dejan Čančarević, Nemanja Stajković, Čedomir Markov, Vladimir Palibrk, Aleksandar Andrić, Aleksandar Narančić, Nikola Matenda, Kristina Bravo, Aleksandar Cvetić, Milan NJagul, Milan Milin i Ivana Tomić. U stvari, žiri u sastavu LJubomir Radovanović, Snežana Baralić-Bošnjak i Radiša Stanišić napravio je ovu selekciju i odabrao najbolje radove.

– Nagradu za ukupan doprinos festivalu, koja nosi ime Miroslava Juričana, našeg dugogodišnjeg urednika filmskog programa i jednog od ljudi koji su koncipirali profil „Studija 21”, dodelili smo Vladimiru Palibrku, apsolventu opšte književnosti. Veliko interesovanje mladih stvaralaca i zavidan nivo njihovih radova očigledan su signal da Dom omladine dogodine mora da preuzme kompletnu organizaciju festivala i da ga tako institucionalizuje. Ovo je, dakle, prvi „In treš”, ali možemo da očekujemo i drugi, i treći... – izjavio je Radiša Stanišić, filmski i TV režiser i direktor Doma omladine.

Dom omladine se tako, kao feniks, neprekidno vraća svojim korenima i neiscrpnom programskom rudniku, kreativnom potencijalu mladih.

Jovana Svirac, dobitnica „Duškovićevih zvona”

Zapravo, presrećna sam

Ovogodišnju literarnu nagradu „Duškovićeva zvona”, koju dodeljuje Udruženje književnika i književnih prevodilaca Pančeva, dobili su Stamen Milovanović iz Niša za prozu i Jovana Svirac iz Pančeva za poeziju. Nagrade su svečano uručene 25. decembra u „Studiju 21” Doma omladine. Naša sugrađanka je apsolventkinja na grupi za srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Zbirku pesama „Oblikovanje tišine” objavila je 2003. godine. Završila je Srednju muzičku školu „Jovan Bandur” i tamo predaje, na odseku za klavir. Višegodišnja je saradnica našeg lista, za koji prati raznovrsne oblasti: od ekologije do kulture.

PANČEVAC: Nagrađene pesme ne odstupaju u poetici mnogo od onih koji ste objavili pre četiri godine. Čini se jedino da su nešto sažetije. Da li je to tačno?

J. SVIRAC: Nisam odstupila ne samo od svog prvog objavljenog rukopisa nego ni od samih početaka svog pisanja. Kada je moja sestra Snežana pročitala ove nagrađene pesme, zahvalila mi je što nisam odstupila od sebe, od onoga što sam pre zastupala kao svoju poetiku i što se nisam povela za nekim pomodnim načinima pisanja. Težim sažimanju, ne volim da pričam i pojašnjavam sebe i svoju poeziju. Možda će sve to jednog dana ličiti na haiku?

• U prvoj knjizi nalazi se ciklus „Istraživač grada”, koji korespondira sa stvaralaštvom Zorana Duškovića. Da li ste to uradili namerno?

– Posle Zoranovog preranog odlaska, urbana tema i specifičan doživljaj grada dugo su bili skriveni u meni i tražili su da izađu. Oslanjajući se na njegovu poetiku, napisala sam ne samo taj ciklus nego i celu knjigu. Zoran je bio među prvima koji su čitali moje rukopise. Istinsko je moje zadovoljstvo, a i velika je sreća što sam ga upoznala. Sreli smo se u „Ateljeu mladih”, mestu moga odrastanja, gde sam provela lepe trenutke, pripremajući neke predstave i družeći se. To je, pre svega, bilo mesto za druženje. Sa Zoranom sam se upoznala kada smo radili „Sumnjivo lice” i delovao mi je poprilično intrigantno. Pitala sam se ko je taj čudan čovek koji stalno nešto zanimljivo priča. Na kraju je naše poznanstvo dobilo interesantan ton, čudnu boju. Čitao je moju poeziju u vreme kada sam imala svega šesnaest godina i umeo je da me usmeri. Pronašao je neke kvalitete i hteo je da mi pomogne da te pesme budu objavljene u „Sveskama”. Međutim, nije brinuo samo o meni; brinuo je o svima nama.

• Na jednom mestu u zbirci „Oblikovanje tišine” kažete: „Ni muzičar, ni pesnik. Trebalo je da postanem ukrotitelj lavova”. Da li je to autobigrafski iskaz?

– „Ukrotitelja lavova” treba shvatiti kao pesničku figuru, možda i kao pesničku slobodu. Ja tu posmatram grad iz više perspektiva i ovo se odnosi na neke ljude za koje sumnjam da mogu biti ikada ukroćeni. Na prvi pogled ima mnogo toga lepog u jednom gradu, nažalost ne vidi se šta se krije iza fasada ili, recimo, lepih razgovora. Možda će se nekome učiniti da ne vidim budućnost u muzici ili pesništvu, ali svoj život ne mogu da zamislim bez umetnosti. Neko možda i može, ali ja ne mogu. Umetnost ulepšava život, čini ga smislenijim. I dalje predajem u Muzičkoj školi i pišem. Tako će sigurno biti još neko vreme, dok ne diplomiram. Videću kako ću dalje. Možda ću s poezije preći na prozu? Pisanje je u svakom smislu moja preokupacija. Čak i ovo što radim za novine na neki način me ispunjava.

• Interesantno je da je mlađa generacija pančevačkih spisatelja književno-istorijski obrazovana. Da li to olakšava stvaralaštvo ili ga otežava?

– Svako ko se bavi pisanjem, konačno i bilo kojim drugim poslom, mora da bude potkovan. Studije književnosti predstavljaju veliko bogaćenje, donele su mi sazrevanje i duhovno uzdizanje. To ne može da škodi. Može samo da pomogne. Učenje o književnosti donosi korist piscu, a svako od nas mora više da čita i da se edukuje.

• U ovom trenutku imate gotov još jedan pesnički rukopis. Kakva je njegova budućnost?

– Zbirka „Oko okean” završena je ovog leta. Dugo sam je pisala. Svaki projekat mi uzme mnogo vremena. Nisam neko ko lako i brzo stvara. Vodim računa da svaka reč bude na svom mestu. Prosto rečeno, težim savršenstvu. Novu zbirku pesama ponudiću gospodinu Krduu iz Književne opštine Vršac, jer mi se čini da se rukopis uklapa u njihovu koncepciju poezije i onoga što objavljuju. Možda ću konkurisati kod naše opštine ovim projektom da bih tako obezbedila sufinansiranje izdavanja knjige.

• Smatra se da su novinski tekstovi kratkog veka. Koliko se pisanje za novine kosi s vašim pesničkim stvaralaštvom?

– Nikada na taj način nisam razmišljala i ne smatram da novinski tekst, konkretno u „Pančevcu”, traje svega nedelju dana. Svi oni o kojima pišem, čuvaju te napise. Novinski članak je važan dokument jer je njegovo postojanje trajnije od sećanja i svedoči o nečijem postojanju. Crnjanski je mislio da je bavljenje novinarstvom nešto što oplemenjuje pisca. Satisfakcija mi je što mogu nešto da učinim, nekome da pomognem, da zabeležim ono što je zaista vredno ili da kritikujem jasno i glasno stvari koje nisu u redu.

• Koliko vam je značajna nagrada koju ste primili?

– Retko šaljem svoje radove na konkurse, ali otkako je ustanovljena nagrada „Duškovićeva zvona”, imala sam želju da je osvojim. Zavidela sam svima koji su je dobili i ove godine zapravo... Zapravo, presrećna sam. Dodatnu radost pričinjava mi saznanje da su mi je dodelile kolege koje su moj rad vrednovale više nego što sam ja, možda, očekivala. S druge strane, mnogo vremena je prošlo otkako Zoran nije ovde, ali još se sećam kada je čitao moje prve radove i usmeravao me u stvaralaštvu. Konačno, da se vratimo na početak razgovora. Moja prva knjiga ima veze s njim i s gradom, koji sam u tom trenutku veoma mnogo volela. Ovo bi bilo otprilike kao da je Zoran rekao: „Hej, Jovana, to je to”.

Koncert učenika solo pevanja

Praznična harmonija

Privilegovan je svaki onaj grad koji ima muzičku školu, u šta su se mogli uveriti 21. decembra brojni posetioci novogodišnjeg koncerta učenika solo pevanja iz klase profesorke Maje Đokić. Na koncertu koji je, dakle, održan u sali Muzičke škole prikazan je samo deo raskošne lepeze talenata koji se obrazuju u ovoj ustanovi, čineći kulturni milje Pančeva bogatijim i sadržajnijim. Profesorka Đokić, šef odseka za solo pevanje, predstavila je svoju klasu (jedna od tri) na ovom odseku. Neki od njenih učenika pohađaju osnovnu, a neki srednju muzičku školu, ali svi ispoljavaju nadarenost i ambicioznost.

– Bariton Milan Radočaj, učenik drugog razreda osnovne škole, ove godine je osvojio prvu nagradu na Međunarodnom takmičenju „Lazar Jovanović” u Beogradu. Sopran Emilija Romić, učenica prvog razreda osnovne škole, koja peva tek od septembra, na ovom takmičenju osvojila je treću nagradu, a istu nagradu osvojio je i kamerni ansambl koji su činili Marija Kaluđer, Emilija Romić i Miona Barbul – rekla je Maja Đokić.

U kratkom ali atraktivnom programu nastupili su i Milutin Svirac i Nevena Živanović, dok su u drugom delu pevali kamerni ansambli u kojima su dominirali prelepi soprani Marije Kaluđer i Mione Barbul. Prisutne su oduševile Rosinijevim „Duetom mačaka”, da bi potom čitava klasa učestvovala u urnebesnom izvođenju „Bonijeve pesme” iz Kalmanove „Kneginje čardaša”. Koncert je završen gromoglasnom „Kaljinkom”, a tada se izvođačima, prilikom bisa, pridružila i njihova profesorka.

Većina ovih učenika stekla je muzičko obrazovanje u školi „Jovan Bandur” na nekom instrumentu, a potom su se prebacili na odsek za solo pevanje. Osnovna škola na ovom smeru traje dve godine, a srednja četiri. Šta će u međuvremenu naučiti đaci Maje Đokić, saznaćemo na koncertu koji će u martu biti održan u Narodnom muzeju.

Ukratko

Nova knjiga Dušana Milojkova

Ovogodišnjoj književnoj produkciji pančevačkih autora treba pridodati nesvakidašnji putopis Dušana Milojkova, pod naslovom „Biciklom stazama Velike seobe Srba: Pančevo – Ravanica – Sentandreja 2005”. Već sam naslov govori zašto je ovo nesvakidašnja knjiga. Polazeći od teze da ko ne čuva svoju prošlost, ne može imati ni budućnost, Dušan Milojkov prešao je biciklom više od hiljadu kilometara fotografišući, slušajući i zapisujući reči svojih sagovornika. Želja mu je da Sentandreja ne ostane samo njegova uspomena već da bude deo kolektivnog sećanja srpskog naroda. Knjigu je posvetio pesniku Dušku Trifunoviću.