Baba Anujka, trovačica iz Vladimirovca (14)

Glavna rasprava

Piše: dr Šimon A. Đarmati

Neko od vračarinih klijenata želeo je da ubrza smrt onoga čije imanje kao nasledstvo priželjkuje, neko da skloni konkurenta u nasleđu, neko da satre suparnika u ljubavi, žene da se otresu pijanih i razvratnih muževa. Baba Anujka je vešto igrala ulogu vračare koja radi u sporazumu s višim silama. Tražila je od svojih klijenata da joj donesu jednu crnu i jednu belu kokošku, torbu pepela, trica, bosiljka i tamjana. U misterioznoj tišini svoje mračne sobice i u dimu tamjana ona je razbacivala oko sebe pepeo i trice, i šaputala neke tajanstvene reči. Na kraju je spremala jednu bocu napunjenu čistom vodom. Najzad je pristupala jednom zvoncetu i tri puta zvonila. To je bilo sporazumevanje s đavolom. Opet bi produžila šaputanje i mrmljanje nerazumnih reči praćenih čudnim pokretima i sve to je radila pred očima zaprepašćene mušterije, koja je bila uverena da pred sobom ima čudno biće, koje drži u vlasti i samog đavola.

Vodu u boci davala je mušteriji s uputstvom. Tačno je proricala dan kada će onaj kome je voda namenjena umreti i njen račun nikada je nije izneverio. To je samo govorilo o njenom trovačkom umeću, koje je stekla dugogodišnjom praksom. NJeno proricanje imalo je, naravno, toksikološku podlogu. Ona bi mušterije redovno pitala za težinu problema, da bi na osnovu toga davala i određenu bajanu vodicu, koja nije bila ništo drugo do rastvoreni arsenik. Što je problem bio veći, bilo je i više arsenika, pa pošto je toksična doza vezana za težinu otrova po telesnoj težini, ona nije grešila u prognozama.

Čini se da je preokret u istrazi nastao kada je isledni sudija u Pančevu pritvorio i LJubinu Milankov iz Ilandže. Otkriveni su mnogi podaci koji su dokazali da je ova žena znala mnogobrojne zločine baba-Anujkine i da je služila kao njen posrednik, to jest da je kao glavni agent, ili što bi se reklo trgovački putnik, vrbovala ljude i žene i slala ih u vračarinu vešto ispletenu mrežu.

Pošto je hemijskom analizom bilo utvrđeno da postoji otrov u nekim leševima, državni tužilac je imao sasvim solidnu osnovu da protiv baba-Anujke i njenih saradnika podigne optužbu.

Dugo i s velikim interesovanjem očekivana rasprava o baba-Anujki i drugim optuženima za zločine u Ilandži počela je 17. juna 1929. godine. Pred zgradom Okružnog suda još od ranog jutra skupljala se gomila radoznalaca. Pošto je rešeno da se u dvoranu za rasprave puste samo lica s naročitom dozvolom, svako je žurio da na vreme nabavi ulaznice za ovaj nesvakidašnji proces.

Interesantno je bilo posmatrati raspoloženje i nagađati komentarisanje radoznale publike.

– Neće ona biti ništa osuđena. Vešto ti je ona to sve ujdurisala i neće njoj nikada nauka ući u trag – tvrdio je jedan stari seljak.

– Ta mani, kako to divaniš? NJu bi trebalo i bez suda osuditi, vešticu staru! – bunio se jedan iz gomile.

Gomila pred zgradom Suda iz časa u čas postajala je sve veća i šarenija. I sve bučnija. Naročito interesovanje prisutnih izazvao je jedan elegantno obučen mladić bolesnog izgleda. On je držao u ruci svežanj nekih pisama i tvrdio da je baba Anujka i njega pokušala da otruje i raspitivao se kome treba da se javi da protiv babe podnese tužbu. Okružen radoznalcima koji su se tiskali da bolje vide i čuju, mladić je mirnim glasom punim poverenja ispričao sledeću strašnu priču:

– Ja to nisam znao, ali dok sam ja radio za nas oboje, dok sam ja bio srećan verujući da me žena voli, ona je izmenila čitavo tuce ljubavnika. Jednog dana doselila se u moju kuću neka baba koju nikad pre toga nisam video. Moja LJubica mi je rekla da je to njena tetka, a ja nisam imao razloga da u to posumnjam. Nedelju dana je ta baba sedela u mojoj kući. Ja sam bio zaposlen preko celoga dana i nisam mogao znati šta ona s mojom ženom radi. Nisam mogao ni slutiti da ona u mojoj kući, jedući moj hleb, zajedno s mojom nevernom ženom sprema meni smrt. Ali tako je bilo. Neko vreme posle toga ja sam otkrio ljubavne veze svoje žene. Evo, tu imam pisma njenih ljubavnika. Nastao je lom. Jednoga dana posle žučne svađe seli smo za ručak. Ja koji nikad nisam od stomaka bolovao osetio sam odmah posle toga ručka neizdržive bolove u stomaku, a posle je nastalo silno povraćanje i bolovi, koje nikakvim lekovima nisam mogao zadržati. Mesec dana vukao sam se tako i ništa nisam mogao da jedem. Stomak mi ništa nije zadržavao. Oslabio sam bio potpuno i malaksao i živeo sam kao u nekom bunilu. Jedva sam ostao u životu blagodareći skupoj pomoći lekara. Lečio sam se punu godinu dana i tek sam se sada malo oporavio. Pre neki dan čitao sam u novinama o baba-Anujki i video sam njenu sliku. Odmah sam poznao da je to ista baba, tobožnja tetka moje žene, koja je nedelju dana pre nego što sam se razboleo sedela u mojoj kući. Verujem da su tada ona i moja žena spremale nešto i trpale mi u jelo, od čega sam se razboleo. Hvala bogu kad sam spasao život, ma da još nisam potpuno zdrav, a sad sam došao da ih obe tužim sudu.

Gomila je ćuteći, skoro bez daha, slušala ovu priču. Posle toga je mladić otišao u zgradu Suda, gde su ga uputili istražnom sudiji da svoju tužbu da u zapisnik.

Dok su prisutni komentarisali ovu priču, neko je povikao:

– Eno je, dolazi!