Energija violinskog ključa

Muzika kao pokretačka sila dovoljna je po sebi da podigne ljude na noge, a kada se sabere s impulsom koji Bojana Matorkić-Ivanović ima, doživljava se potpuna muzička akceleracija. Svaka akcija u koju se ona uključi zaiskri i zasija. Radi kao vanredni profesor na Fakultetu muzičkih umetnosti, a najveći broj Pančevaca prepoznaje je kao dirigenta akademskog hora „Jovan Bandur”. Rođena je Beograđanka s „privremenim boravkom u Pančevu”, koji traje „samo” četvrt veka.

– Vezana sam za Beograd: osnovna škola, muzička, srednja, fakultet... A u Pančevo sam u dogovoru sa suprugom Branislavom došla pred prvi porođaj ’83. Oba sina su rođeni Pančevci i oni vole ovaj grad najviše na svetu. Eto, došla sam na neko vreme, koje do danas traje – o uplovljavanju u banatsku luku će Bojana.

Inicijaciju u svet muzike duguje ocu Dobrivoju, koji je amaterski svirao gitaru.

– Bio je inženjer muzički samouk. Voleo je starogradske pesme i izvornu muziku. Amaterski je pevao u operskom horu. Mom bratu i meni je često recitovao narodne pesme – slika ambijent svog detinjstva.

Bila je živo dete. Aktivno se bavila i sportom, imala je potrebu da usmeri višak energije. Kaže:

– Roditelji su mi govorili da je trebalo da budem dečak, a moj stariji brat devojčica. Moj nemir i želja za dokazivanjem na fizičkom planu odveli su me do skoka uvis u „Crvenoj zvezdi”, gde sam sa četrnaest godina bila prvak Beograda i treća u Srbiji. Potom sam igrala rukomet u ORK-u „Beograd”, koji je pored „Radničkog” bio najjači u Beogradu. U trećem razredu gimnazije bila sam na raskrsnici: da li nastaviti sa sportom ili s muzikom. U toj teškoj odluci mnogo mi je pomogao brat – preporučio mi je da se iskazujem u svetu umetnosti.

Dugo se opraštala od sporta.

– Sport se manifestuje i kroz dirigovanje, koje traži i dobru fizičku formu, odnosno rezervoar izdržljivosti. Često me moji pevači, koji su mnogo mlađi od mene, pitaju: „Odakle vam snaga?” S time se čovek rađa – uverena je Bojana.

Zbog brojnih obaveza tokom tih veselih sedamdesetih, u srednjoškolskim danima, imala je vrlo malo slobodnog vremena. S odlaskom na studije otvara se nešto više prostora za druženje.

– Studirala sam na dva odseka na Muzičkoj akademiji: na opštoj muzičkoj pedagogiji i dirigovanju. Uz to, pevala sam u horu „Kolegijum muzikum” kod Darinke Matić-Marović, kojim sam povremeno i dirigovala. To je bilo dragoceno iskustvo, jer sam po završetku studija već imala dovoljno prakse. Prvi angažman po diplomiranju imala sam u horu „Braća Baruh”, prvo kao asistent, a potom kao drugi dirigent – predstavlja gospođa Matorkić-Ivanović svoje prve profi poteze dirigentskom palicom, nakon čega je magistrirala dirigovanje, kao i metodiku solfeđa.

Posle proba hora društvo se selilo u beogradske klubove, koji su imali šaren i vrlo kvalitetan muzički program.

– Prilično smo putovali, što su bile dobre prilike za druženje. Naš pasoš otvarao je sva vrata, a dobri nastupi obeležili su to vreme. U Beogradu uglavnom bismo išli po kafanama u Skadarliji na starogradsku muziku. Aktivni su bili klubovi „Mažestik”, s evergrin muzikom koju je izvodila Beti Đorđević, i „Nana” na Senjaku, diskoteka „Monokl”. Uvek je neko od naših kolega negde nastupao, kao na primer Luis ili Bilja Krstić, pa smo ih pratili i dobro se provodili – priseća se raspevanih noći.

Horski život kumovao je i poznanstvu s mužem Brankom.

– Susretali smo se na smotrama horova. On je pevao u „Krsmancu” i kaže da me je pre našeg upoznavanja preko moje prijateljice već „snimio”. U Pančevu sam pre toga samo jednom bila, kada sam nastupala u DŽez klubu kod „Snežane”, u kvartetu s Vladom, Bajkom i Jadrankom Jovanović. Postoji mnogo primera veza koje su nastale u ambijentu horskog pevanja, pa i u „Banduru” – prikazuje Bojana horističko-raspevanu hemiju.

Ponosna je na svoje momke. Muž je dugo godina bio sudija, a danas je advokat. Sinovi su, poneseni roditeljskim, a prvenstveno majčinim primerom završili nižu muzičku školu, uspešno se bavili ili se i dalje bave sportom, kao i studijama. Bojana priča:

– Vuk je već pet godina na studijama u Americi, gde je diplomirao genetski inženjering i uspešno igrao košarku na Univerzitetu BYU. Nezgodna povreda trenutno ga udaljava od profesionalnog angažmana u NBA košarci, ali ima i poziv da ostane da radi kao asistent na svom univerzitetu. Mlađi Stefan studira informacione tehnologije.

NJeno dugogodišnje vođenje „Bandura” donelo joj je mnogo nagrada, zadovoljstava i gomilu organizacionih problema.

– Ove godine hor slavi 40 godina postojanja; osnovao ga je i dugo vodio profesor Boris Černogubov. Usled velikih problema, pre svega ekonomskih, koji nisu novina, sada smo na raspustu. Ne nailazimo na dovoljno razumevanja kod onih koji su zaduženi za kulturu u gradu. Nije nam rešen čak ni imovinsko-pravni status u prostoru koji koristimo! Znam da nismo jedini u nezavidnoj poziciji, ali trebalo bi povesti više brige o uspešnim kolektivima s dugom tradicijom – s dozom jeda i razočaranja govori Bojana.

Optimizam joj, ipak, ništa ne može oduzeti. Sinovi su obrazovane, zrele i zdrave osobe, a roditelji stoga, naravno, izuzetno srećni. Pored skladnog porodičnog života, ispunjavaju je profesionalni uspesi. I izazovi, koji su pozitivnoj stvaralačkoj energiji Bojane Matorkić- Ivanović prava inspiracija...

Imamo da kažemo

Elettra Stamboulis i Gianluca Costantini, strip umetnici iz Ravene

ELETTRA: Rođena sam u Italiji, ali moji roditelji su Grci, a prababa mi je bila rodom iz Banjaluke. Za mene je Pančevo mesto koje veoma lepo pokazuje kako svet može da bude mali. Vaš grad je vrlo sličan Raveni, s kojom ima zbratimljeni odnos. To je veoma zanimljivo, jer Ravena zbog istovetne industrije posmatra Pančevo kao primer za ono što bi moglo da joj se desi kada bi bila bombardovana. Mnogo nam se dopadaju ljudi ovde, kao i muzička i strip scena; o književnosti ne znam mnogo jer ne znam srpski, iako bih to volela pošto više od deset godina pišem i poeziju. Pored toga, nas dvoje organizujemo strip festival, pišemo o stripu i uopšte aktivno se bavimo ovom umetnošću.

GIANLUCA: Došao sam u Pančevo na poziv Aleksandra Zografa, koga poznajem već petnaest godina. Bili smo gosti GRRR! PROGRAMA. Izložba koju ste imali priliku da vidite mnogo se razlikuje od mojih prethodnih radova. Napravio sam zaokret u tehnici, jer su me inspirisali „brzinski” crteži koje sam pronalazio na internetu. Od 2004. do danas napravio sam otprilike 800 crteža, a ovo što je izloženo, produkt je posmatranja dešavanja u svetu. Postoji još jedna sličnost između naših gradova, a to je da niko ko u njima živi, ne govori da voli dotični grad. LJudi iz Pančeva izgledaju mi veoma zainteresovano za strip. Dopada mi se što su moji stripovi ovde čitani, što se ljudi interesuju i žele da razgovaraju, tako da sam ostao u kontaktu s mnogima od njih.

ELETTRA: Mi nismo političari da bismo imali nešto da kažemo narodu Pančeva (smeh)! Ipak, neverovatno je da vaš mali grad jeste veoma značajan kulturni centar i možda ljudi nisu dovoljno svesni koliko je to dragoceno. U Raveni je bilo tako pre dvadeset godina, ali alternativna scena je skoro odumrla. Ravena je mesto u kojem stari ljudi igraju karte, a mladi su podeljeni po malim grupama između kojih postoje rivaliteti. Videti da kod vas postoji živa scena, za nas predstavlja nešto vrlo pozitivno.

GIANLUCA: Ja bih samo dodao da sam u Pančevu boravio više puta nego u Parizu. He, he, he.

I to je Pančevo

Metal ide peške

Kada su se sredinom šezdesetih kod nas pojavile „Jugotonove” ploče „Bitlsa”, rodonačelnika popa i roka, a potom i njihovi „spotovi” ili bolje je reći snimci televizijskih nastupa, najveći deo starijeg auditorijuma nije mogao da se načudi takvom „skarednom ponašanju čupavaca tokom otkačenog muziciranja”. Tadašnji „Bitls” vam sad dođe kao nevinašce u poređenju sa žigolom. Muzički pravci sedamdestih krenuli su neviđenom brzinom napred: možda ne kvalitetom, ali raznovrsnošću svakako, smenjivali su jedni druge.

Hevimetal je izrod. Kakav je bio u postpank periodu, početkom osamdesetih, takav je i danas – duge kose, čvrst zvuk, koža, nitne, motivi divljine i đavola, električne gitare... Ne menja se nikako, ide peške, uglavnom stoji. Ko i ovaj komad metala s nekog davnog bijenala, na travi kraj Keja. Možda mu treba prevoz?

Poreska olakšica

Problem parkiranja u Pančevu poprimio je ogromantne razmere. Nemaš gde da metneš ljubimca ni kad moraš ni kad hoćeš. Svi voze. Po porodici dva automobila. Neke imaju i džip. A u gradu skoro 100.000 ljudi. Pa računaj. Zato se sad parkiranje naplaćuje do tri sata pred ponoć. Da imaš gde i kad ne moraš i kad nećeš. Evo, slika crta da i u po bela radna dana u centru grada ima mesta. I za ostavljanje vozila, ali i za razgledanje.

Fino razgledanje prolaznika sa čvrsto fiksirane osmatračnice zaostali je blagodet s nekog od prohujalih bijenala, koja ne plaćaju građani većma grad. U stvari, šta su ono izmislili Ameri o poreskim obveznicima kad se pomene bačen novac?

Glavni dijalog

– Ej, tebra, je l’ se i ti smaraš? – pita leva desnu.

– Jok, ti se smaraš – odgovara desna žonglirajući plastikom na temenu.

– Mislim, jesi li svestan da smo za nekoliko vrelih leta i oštrih zima otkad nas za bijenala metnuše ovde iscrpli sve teme za razgovor? – uporna je glavnija, veća glava.

– Da, da, mani me, meditiram – kulira bit sadašnjosti kamen manjeg gabarita.

– Dođe mi da se ubijem kako mi je dosadno... Ej, vidi onu cicu tamo! – viče leva.

– Gde, gde? – primila se desna bezuspešno pokušavajući da se okrene.

– Ha, ha, ha... Toliko o dubini tvoje meditacije. 4.206:3.987 za mene – pobednički će glavnija.

– Uf, uf – promrmlja manje glavna nastavljajući starenje i propadanje.