Zoran Stanižan tvrdi da…

Motka je iz raja izašla

U jednoj od scena filma „Pijanista” sredovečni SS oficir užurbano izlazi iz automobila. Prilazi grupi Jevreja koja radi na građevini. Ubrzo nekolicini vidno iscrpljenih podoficir naređuje da legnu potrbuške na zemlju licem okrenutim ka zemlji. Dotični SS-ovac poteže pištolj iz futrole i u ujednačenom brzom ritmu, u hodu, ispaljuje metke u potiljke bespomoćnih žrtava... Prasak, pa trzaj... Prasak, pa trzaj... Kod poslednjeg, oroz puca uprazno... klik... pa još jednom klik... Oficir je besan... tik- tak... Žrtva pod njegovim nogama ćuti i mirno leži... Tik-tak... Tiranin žustro menja šaržer... tik-tak... Žrtva pod njegovim nogama i dalje ćuti i mirno leži... tik-tak... Prasak... i samo još jedan trzaj.

Mesecima sam se vraćao ovoj sceni iz filma. Ležao ponekad na hladnom parketu licem okrenutim ka svetloj uglačanoj površini i zamišljo metak kako mi razbija potiljak... Bolelo je... Ne zamišljeni metak, već to preteće... tik-tak... tik-tak... Bolelo je to vreme koje uzaludno protiče. Taj surovi preobražaj od čoveka do pomirljivog nesretnika lišenog nagona za opstankom, lišenog potrebe da se podigne i usprotivi, iako je otpor u takvoj situaciji besmislen. Bolela je pomisao koliko tiranstvo i nakazni sistemi vrednosti tupe sva naša čula i prave od nas osakaćene aveti. Bolelo je to pomirljivo prihvatanje uloge ćutljive žrtve koja mirno leži i čeka metak.

A onda su 14. novembra zasvirale sirene. Bio sam u zgradi Opštine i kroz prozor posmatrao preteću benzensku maglu koja se lagano širila pustim centralnim gradskim trgom... Užurbanim hodom kroz park prolazili su mladić i devojka... Zatvorio sam oči... tik-tak...iščekivao sam prasak... tik-tak... trzaje...

(Odlomak iz teksta „Benzensko zrno”, „Pančevački Prvi” br.1)

Spodoba s kleštima

Pančevci su u noći između utorka i srede ponovo bili izloženi dejstvu visokih vrednosti benzena i ukupnih ugljovodonika. Ko zna koji put desetine zabrinutih građana zvali su republički Centar za uzbunjivanje i obaveštavanje kako bi saznali šta se desilo u južnoj zoni. Republički inspektor je, kao po automatizmu, obišao postrojenja i narednih dana uradiće copy-paste izveštaj na osnovu kojeg će možda podneti prijavu nadležnom tužilaštvu. Posle toga dobro znani mehanizam prosto će uraditi svoje tako da će trovači i dalje raditi šta im je volja.

Lokalna samouprava i mediji malko će uložiti napor da razmrdaju pospalu pančevačku ekološku žabokrečinu, u kojoj svakodnevno nekom od sugrađana limitirani genetski potencijal izgubi deo odbrambenog mehanizma. Zaštitna opna ne može večno da štiti telo, tako da će već gotovo sutra nekom proraditi okidač kancera i tada će vreme neumitno ubrzano teći ka sumornom gašenju jednog ljudskog života. Sveopšti sunovrat sistema vrednosti prosto je pojeo i ono malo ljudskosti, tako da većina odraslih i ne oseća potrebu da zaštiti decu. Tek kad obole, kada telo stane da se suši i raspada i kada se miris bolnice uvuče u svaku poru i svaku nit odeće iz ormana, kada mala „spodoba s kleštima” stane da razara jedan život, ljudi postaju svesni pančevačkog usuda. Rađaju se mržnja i bes. Ali tada je već kasno. Fokusirani samo na jedan cilj, iscrpljeni borbom i nadanjima, vukući se od lekara do lekara, zaboravljaju na četrdesetogodišnje zlo iz južne industrijske zone. A kada se sve završi, na obližnjem groblju, uz mermerni spomenik, potpuno slomljeni i iscrpljeni oni koji ostaju više nemaju ni snage ni volje da iskeze zube.

Grizi metak

U svakom normalnom društvu građani se bore za svoja prava i to nije ništa novo. Građani zamalja Evropske unije uveliko koriste različite oblike borbe kako bi ubedili državne organe ili međunarodne korporacije da promene mišljenje.

Nezadovoljstvo studenata u Francuskoj opasno je ugrozilo tadašnju Širakovu vlast, tako da je on morao da ubedi vladu da odustane od radikalnih rezova u oblasti socijalne politike. Građani u Irskoj uspeli su da protestima izvrše pritisak na lokalnu vlast da promeni lokaciju za izgradnju velikog kompleksa za proizvodnju telekomunikacione opreme iako su se investitori žestoko protivili tome. U korist građana, a zarad ostvarivanja ovog, za budućnost grada veoma značajnog posla, lokalci su za jednu trećinu umanjili cenu opštinskog zemljišta kako bi sačuvali stratešku investiciju i umirili gnevne građane.

S druge strane, nedavno je u Napulju ponovo došlo do sukoba između policije i građana zbog toga što je Berluskonijeva vlada donela odluku da otvori novu deponiju u gusto naseljenom predgrađu ovoga grada. LJudi koji žive u blizini buduće deponije usprotivili su se ovakvoj odluci vlade jer strahuju da bi blizina odlagališta otpada moglo loše da utiče na zdravlje lokalnog stanovništva. Gnevni Napuljci ne žele da budu žrtve nesposobne državne administracije koja nije u stanju da dozove pameti lokalnu mafiju, koja kontroliše upravljanje komunalnim otpadom.

Moralniji i svesniji, oni imaju prag trpljenja, preko kojeg prelaze hrabro i odlučno. Sukobi s policijom, koja štiti interes države i pojedinca, a ne osnovna ljudska prava, sasvim je legitimna stvar. Za njih je paljenje i rušenje prostorija i imovine zagađivača koji su odgovorni za hiljade obolelih i umrlih razuman čin.

Dnevnik jednog sugrađanina

Suvremeni, pardon, savremeni čovek

Piše Nandor Ljubanović

Četvrtak, 14. avgust

U svakodnevnom govoru koristi oko 800 reči, svaka treća je reč „brate”. Gavran nauči do 1.000 reči, kao i da sklopi cele rečenice. Čovek koristi i tzv. narodne poslovice, među kojima je i „Deca su naše najveće blago”.

Petak, 15. avgust

„Deca su naše najveće blago”, bio je moto trećeg zvaničnog izbora za mis bebe Srbije, održanog u amfiteatru novosadskog „Spensa”. Naime, tokom glasanja preko interneta dešavale su se zaista neverovatne stvari. „Pojedini roditelji su angažovali hakere koji su upadali u sistem, samo da bi njihovo dete imalo što više glasova. Dešavalo se da preko noći zatvorimo glasanje, a sutradan ujutro kada uđemo u sajt, vidimo da neko dete ima i preko sto glasova više u odnosu na prethodni dan”, rekao je direktor i vlasnik agencije „Biznis model”.

Subota, 16. avgust

Opšta deklaracija o pravima čoveka UN tvrdi da detetu u detinjstvu pripadaju posebna briga i pomoć, s obzirom na njegovu fizičku i mentalnu nezrelost.

Profesor doktor Žarko Trebješanin je u psihološkoj studiji „Dete u srpskoj kulturi” opisao šta čeka dete koje se rodi u Srbiji. Studiju nisam čitao, ali Snežana Živanić jeste: „Od brige, radosti i sreće kojom se obasipa dete na rođenju, vremenom ne ostane ništa. Dete ostaje bez prave i iskrene podrške za razvoj svoje ličnosti. Na preprekama koje život nosi, deca u srpskoj kulturi se sapliću, padaju... Iz tih padova nastaju rane koje vrlo teško, ili skoro nikada ne zacele. Jer deca po pravilu nikad ne ispune roditeljska očekivanja”.

Nedelja, 17. avgust

Svake godine u saobraćajnim nesrećama u Srbiji pogine između 800 i 1.000 ljudi, a od 16.000 do 20.000 zadobije lakše ili teže telesne povrede. Deca su žrtve u svakoj trećoj saobraćajki. Najčešće stradaju kao pešaci (62,2 odsto), uglavnom prilikom prelaska ulice na neobezbeđenom mestu. Statistika je neumoljiva kao i uvek: deca predškolskog i ranog osnovnoškolskog uzrasta predstavljaju najugroženije učesnike u saobraćaju.

Ponedeljak, 18. avgust

Zakon iliti Takav je red jasan je: vozač bicikla ili bicikla s motorom, ako je stariji od 18 godina, sme da prevozi samo dete do sedam godina, i to ako na ovakvom vozilu postoji posebno sedište ispred vozača. Vozač motocikla sme da prevozi samo lice starije od sedam godina, ali isključivo na sedištu namenjenom za prevoz lica, i to tako da ovo lice opkorači vozilo. I vozač i dete koje se prevozi moraju imati kacige. Kaciga se stavlja zbog zaštite, ne zbog policije. Isto važi i za sigurnosni pojas iliti popularno „vezivanje” čijem se nazivu Lala protivi, nije kera da se vezuje.

Utorak, 19. avgust

Nakon države, ipak je država prva u svemu pa i u zlu, roditelji su ti koji decu izlažu najvećim opasnostima, kao da ih mrze, da im žele zlo.

Šta se da videti na pančevačkim ulicama, primer skuter: mama vozi, između nogu njenih stoji dete njeno, najrođenije. Nisu ni blizu prodavnice kaciga; tata vozi, između nogu stoji mlađe dete pola ženskog, iza tate sedi starija devojčica. Prizoru bi kacige smetale; tata vozi, ispred tate stoji mlađa devojčica, iza tate sedi starija, privila se uz njega, i tu nije kraj – na kraju je majka, sedi opušteno, dlanovima naslonjena na butine i pomera glavu levo-desno, ništa sporije od posmatrača teniskog meča. Neko je pitao za kacige?! Kaciga ni od korova.

Primer automobil: u krilu tate vozača trogodišnje dete. Dete veselo, mrducka upravljač, kreću se brzinom solidnom. Mama suvozač, raširila noge, između nogu maminih proviruje dete i krupnim okicama gleda svet kojim tata vozi. A držanje bebe u naručju na prednjem sedištu, a trudnica na prednjem sedištu?!

Dete bez stavljenog pojasa, u slučaju sudara pri brzini od samo 60 kilometara na sat udara u objekte u vozilu ili van njega silom kojom bi udarilo o tlo da je palo s petog sprata – tvrde stručnjaci koji su zaduženi za bezbednost dece u saobraćaju. Ne vozite dete u automobilu ukoliko nema svoje sedište, čak ni dok je beba. „A sledeći put kada sednete u auto i držite dete u rukama, razmislite kako biste se osećali da ih vidite da šetaju po krovu”, kaže Veoma upućena Sanjalica.

Primer motor od 16.897 kubika: jaše ga pozamašni mladi gospodin. Nema kacigu, ali zato ima majicu, bermude i papuče. Iza njega dečak ranog osnovnoškolskog uzrasta. Nestabilan, noge mu landaraju levo-desno, ima on još da raste da bi prislonio noge na papučice. Oko struka dečak ne može da obuhvati vozača. Drži se malo za majicu, malo za salce. Samo da je bezbedno.

„Sesti na motor i imati još toliko pameti da staviš tuđe dete od pet godina bez zaštitne opreme na njega je isto kao da staviš dete na haubu automobila”, komentar je čitaoca na tekst „Nikad više na motor” iz Blica. U Nemačkoj je još pre 25 godina rađena statistika koja je upozoravala da su motori kobni. Tada je evidentirano da u roku od pet godina na svakih 100 vozača motora čak 85 pogine ili ostanu invalidi!

Sreda, 20. avgust

Da pričamo o roditeljima koji prevode decu preko ulica van pešačkih prelaza. Kako „brzo i vešto” izbegavaju autobuse, kamione u oblaku dima i sumanute motocikliste besne na bes? Da pričamo o bakama i dekama koji guraju „anđele” svoje na onim triciklima u susret vozilima dok najdužom mogućom putanjom prelaze ulicu, a „zebra” im blizu. Mitska slika: dete sve u roze, tricikl sav u roze, baka isprana, osobito um, nasred pune bele linije. Srećom, pančevački skinsi i navijači ne voze. Ili o majkama koje kolicima, u kojima je naše najveće blago, nasrću na automobile van „zebre”, pa još besne viču: „Manijače, ’oćeš da mi ubiješ dete!” zato što se isti ne zaustavljaju već ih zaobilaze ko čunjeve. Ne bih da pričam o tome, ja bih da se to, mislim majka & otac & baka, privede, da joj/mu stručno lice objasni šta radi detetu, sebi i nama, pa da snosi posledice roditeljske ljubavi svoje. Bolje da takve pojave rešava socijalni radnik uz prisustvo psihologa nego nedovoljno vešt vozač. Pa, malo društveno korisnog rada, nedeljicu-dve. E, da, i malo parica, čisto da i tu osete.

Da li će i kad će Novi zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima ući u umove, prvo poslanika koji ga godinama usvajaju ali uvek ima nešto preče od života, a potom i učesnika u saobraćaju, ne zna se. „Odrasli” i dalje ratuju ali ovog puta s najmilijima.

A da naučimo decu da kažu NE roditeljima koji im ugrožavaju život, a život su im podarili, istina, ne kao stvaraoci već kao saradnici? A da kažemo roditeljima da olako izlažu opasnosti naše i svoje najveće blago iliti bogatstvo? Deca to znaju (pogledajte ih na ulici kad se ne glupiraju imitirajući odrasle, pa stradaju), ali ne smeju roditeljima da kažu, ili kažu ali ih roditelji ne čuju, ili vrište ulicom, a mi mislimo da su poludeli. Uz nas „odrasle ovakve” dete ne može zdravo da bude. O sreći da ne govorimo.

I, da završim:

Fotografije starih majstora

Đukići, sestra i brat iz Crepaje

Nepoznati autor (Iz albuma Laze Firke)

Na fotografiji snimljenoj neposredno posle Prvog svetskog rata (pretpostavlja se da je to bilo u fotografskoj radnji u Debeljači) poziraju Stojanka Dabin, udata Đukić, iz Crepaje, rođena 1903. godine. Stojanka i njen muž Treša imali su ćerku Dragicu, koja se udala za Stevu Šutu Firku iz Starčeva, gde je i živela. Dragica je imala dva sina: Đuru i Petra. Prvi od njih imao je sinove Lazara i Stevana, dok je Petar imao ćerke LJilju i Nadu. Stojanka je doživela da neguje petoro od ukupno dvanaestoro čukununučića, koliko je imala od svoja dva unuka i dve unuke.

Umrla je u Starčevu 1990. godine.

Brat Đoka Dabin živeo je u Novom Sadu i imao dve ćerke.