Prisećanje na godine provedene u „Pančevcu”(35)

Zabava uz TV Dnevnik

Milan Mirković

Mada se predizborna fertutma zahuktavala, „Pančevac” se bavio i nekim drugim, za njegove čitaoce važnim temama. Tako je tada još uvek postojeća republika za svoj rođendan darivala Srpsku pravoslavnu crkvu vojlovačkim manastirom. Iskreno rečeno, ova svetinja nikad nije bila državna, ali se našla u krugu Rafinerije i ova je, kako svedoci tvrde, lepo brinula o njoj. Radovan Pešikan, direktor ove fabrike, uručio je ključeve manastira Amfilohiju Radoviću, vladici banatskom, a ovom činu je prisustvovao i Radoman Božović, predsednik vojvođanske vlade. On je svoju kratku besedu uspešno prilagodio aktuelnim političkim prilikama, pa se može izvesti zaključak da malo predizborne propagande ni u hramu božjem nije na odmet.

Tada je još bila aktuelna izgradnja stambenog kompleksa „Potamišje”, što je predstavljalo korak grada i na desnu obalu Tamiša. Vodile su se ozbiljne rasprave o tome kako treba da izgleda buduće naselje, koje bi se, po zamisli urbanista iz 1975. godine, protezalo od mosta na Tamišu sve do okuke reke kod gornjeg mlina i u kojem bi trebalo da živi 44.000 Pančevaca, ali je stvar propala opet zbog ekologije. U novom naselju bi se teško disalo jer Tamiš vuče sve smradove iz južne zone, a i gradnja na niskom terenu obe obale bila bi ekonomski teško isplativa.

Tako su posle petnaest godina ti planovi vraćeni u fioku, gde i danas tavore.

Za praznik 29. novembar stara dobra „Snežana”, koju pamte generacije starijih Pančevaca jer su u njoj često jeli prvoklasne škembiće i odličan čorbast pasulj s kranjskom kobasicom, častila je svoje mušterije velikim sniženjem cena svih jela. Popust je bio baš valjan: porcija pekarskog krompira pojeftinila je sa sedam na 5,40 dinara, čorbast pasulj je koštao samo 4,80, a špageti natur 3,20 dinara. Sirotinja je mogla džabe da se najede, a i oni s malo debljim novčanicima imali su šansu da za manje od 20 dinara ručaju kuvanu junetinu s renom ili pohovan mozak.

Poprište najvažnijih zbivanja, sasvim prirodno, bila je politička scena, na kojoj je pred kraj novembra sve bilo u znaku one poznate srpske narodne izreke o tome šta lud radi zbunjenom. Skupština Srbije je prvo odbila amandmane opozicije na Izborni zakon, onda je začudo skupštinska Izborna komisija dala tumačenje u prilog amandmana, ali je parlament ostao gluv, pa je opozicija zapretila bojkotom izbora. U Pančevu su Demokratska stranka, Srpski pokret obnove i Liga odlučili da povuku svoje kandidate s izbornih lista, da bi na njima ostali samo socijalisti, „zeleni”, nezavisni i jedan radikal. U zadnji čas Skupština Srbije je ipak prihvatila tih pet amandmana opozicije tako da su sve stranke odlučile da izađu na izbore.

Za široke narodne mase tih dana glavna zabava bile su informativno-političke emisije beogradske Televizije. Ljudi su se toliko cerili da im nije bilo žao što svojim novcem (u obliku pretplate) finansiraju predizbornu kampanju socijalista. Najzabavniji deo svakog dnevnika bio je blok u kojem su demantovane izjave opozicionih lidera date prethodnog dana. Tako smo samo jedne večeri čuli tri dokaza podmuklosti Srpskog pokreta obnove.

Prvo je na jednom predizbornom skupu ove stranke rečeno da hidroelektrana „Zavoj” ne radi, što je bila gnusna laž jer je pomenuta centrala proizvodila struju, kako je pročitala Staka Novković, istina samo četiri sata dnevno. Onda se čuo protest „ljubitelja Televizije Beograd iz Leskovca koji su gnušanjem odbacili sve uvrede koje je Vuk Drašković izrekao na račun ove ugledne informativne kuće”. Konačno, pred kamerama se pojavio dr Dejan Milovanović, bivši sekretar bivšeg Soc. saveza, koji je lično pročitao izjavu da nije tačna tvrdnja Vuka Draškovića da je on 1982. godine odbranio doktorsku tezu „Uticaj misli i dela druga Josipa Broza Tita na razvoj mineralne ekonomije Jugoslavije”.

Rekao je da je doktorirao mnogo ranije, a da je tekst pod pomenutim naslovom objavio u jednom stručnom časopisu. Tako su gledaoci saznali da je misao druga Tita, pored pčelarstva, podvodnog ribolova, uzgoja krava simentalki, dečjeg pozorišta itd., uticala i na razvoj jugoslovenske mineralogije.

I lokalni socijalisti su se trudili da što žešće opletu po svojim političkim oponentima ili da sebi prišiju odličja za patriotizam. Tako su na stranici koju su zakupili u „Pančevcu” i na kojoj su objavili svoj izborni program, pored ostalog, plasirali i tvrdnju: „Ko nije za Srbiju, nije ni za Pančevo!” Ispade da su presudnu reč o tome ko je protiv Srbije, a to znači i protiv našega grada, imali drugovi iz zgrade broj 17 u Ulici Žarka Zrenjanina. Pri tom nismo mislili na privatne preduzetnike kojima je Komitet izdao prostorije u suterenu i visokom parteru, nego na one koji su stolovali na prvom spratu i s visine gledali Pančevo i osmatrali kretanje dušmana Srbije po svojoj eparhiji.

„Pančevac” je prvi (i poslednji) put napravio jedno šire istraživanje javnog mnjenja.

To je uradio stručni tim sociologa u sastavu: Aleksandra Miličević, Slobodan Cvejić, Darko Broćić i Vladimir Vuletić.

Pored ostalih, ispitanicima su postavljena i ova pitanja: da li će izaći na izbore, za koga će glasati, koliko su obavešteni o delovanju stranaka, smatraju li da će izbori biti pošteni, kako ocenjuju ovdašnje političare, za kakvu su Jugoslaviju i jesu li uopšte za nju i koji ih problemi najviše tište? Kompletni rezultati ovog ispitivanja zauzeli su cele dve strane naših novina, a ishod izbora održanih nedelju dana kasnije uglavnom ih je potvrdio.

Iako je velika većina učesnika ovog istraživanja smatrala da „Pančevac” objektivno obaveštava čitaoce o političkim događanjima u Pančevu, socijalisti su stalno ispaljivali rafale kritika optužujući nas za pristrasnost i za navijanje za Ligu. Jedan od dokaza bio je i tekst Miše Nikolića objavljen u njegovom „Kabareu”. Evo šta je on napisao.

„Čitam tzv. program tzv. Lige za Pančevo – stranke umerenog napretka i šta vidim? Da je to upereno protiv bića srpskog naroda i bliskih mu narodnosti. Četrdeset i pet godina se borimo za nered, nerad i neurednost, a oni bi sad, ako ne daj bože i sakloni dođu na vlast, da nam vrate red, rad i urednost.

Trt Milojka! Ako nam je do reda, rada i urednosti – otići ćemo svi u Nemačku, Švajcarsku ili Švedsku! Ali ovde, na našoj rodnoj grudi, mi hoćemo svoj miris, svoju čistu nešmirglanu ljudsku prirodu. Ako moram tamo da bacam đubre u kontejner, zašto da to moram u svom gradu? Ako je kažnjivo u Cirihu da se parkiram na travi, zašto me zbog toga kažnjavaju i u mom gradu? Pa ja nemam drugi grad, samo ovaj! Ja ne mogu da se opustim i da svim svojim porivima udovoljim nigde, sem kod kuće. A oni – iz te tzv. Lige – hteli bi da sterilišu moj grad! Moje prelepo prljavo, zapušteno mestašce. E, ne dam! Glasaću za sve, samo za Ligu neću! Ni tebe ne dam, Pančevo, lepo, musavo moje!” Miša nije ovo sročio novembra 2009, već istog meseca 1990. godine.