Na drugi pogled

Miković ko Mladić

Gostujući prethodne nedelje u emisiji „Zagrizi jabuku” Televizije Pančevo Srđan Miković je, u nameri da napabirči još koji politički poen u vreme dok mu nezadovoljni građani pile nogu po nogu na funkcionerskoj fotelji, opljuvao mnoge pripisujući im zasluge za vlastite neuspehe. Usput je, ne trepnuvši, prosuo i nekoliko masnih laži.

Prvo čime se gradonačelnik bavio jesu organizatori eko-protesta. NJegovu pažnju nikako ne zaokupljaju eventualni efekti te svenarodne pobune protiv daljeg trovanja, već pokušava da pojedincima pripiše nešto što im se pripisati ne može. Ma koliko se hvalio činjenicom da je on dozvolio uključenje struje za razglas i drnjokao što mu nije data prilika da nešto prozbori (i opet skup ojalovi), nije uspeo da prikrije žal što na vreme nije imao političke mudrosti i volje da mnogo ranije sam pokrene ovakvu akciju.

Da su novinari, na koje se vazda srdi, crv u jabuci odnosno njegovoj glavi, mnogo veći od merkaptanskog, koji nagriza pluća Pančevaca, svedoči ordinarna laž o tome kako su se tobož novinari „Pančevca” na protestnom skupu u Mesnoj zajednici Vojlovica uplašili i odustali od odlaska u Beograd!? Što se tiče ovog događaja, ljudski bi bilo da je gradonačelnik pokušao da potisne u podsvest i prećuti činjenicu da mu je tada rečeno da ga narod ne želi na čelu ekološke kolone. Sve ostalo zadire u mnogo ozbiljnije i opasnije sfere mentalnog predsedničkog sklopa, o čemu nismo ni kadri, a ni voljni da promišljamo.

Komentarišući prikupljanje potpisa za njegov opoziv Miković s malih ekrana ko solidan paranoik reče da je simptomatično i to što je Slaviša Sinđić, inače sindikalac „Pekare”, koji stoji iza „njegovog rušenja”, bio i još uvek je član Upravnog odbora „Pančevca”.

Pre svega, Sinđić više ne gostuje u našoj kući, uostalom kao i još poneki stranački „poslušnici”. Mada, i dok je tu bio, s njim nismo bili u bliskim, a najmanje dobrim odnosima. Da se razumemo, ništa lično, sporno je bilo samo naše gađenje na partijsku disciplinu. Zna gradonačelnik da zbog korisne laži koja se dugo i lepo kotrlja pokatkad valja glumiti neobaveštenost.

Da još uvek ume da pocrveni, glavni je pokazao sričući odgovor na pitanje u kakvim je odnosima sa Žićom Profikolorom, vlasnikom bezmalo pola ćoškova po varoši. Miković natuknu: „Ja sam išao u školu s gospođom koja je bila udata za njega, a i stanovala je iznad mene”.

Mi smo, gospodine Mikoviću, u školu išli s devojčicama i dečacima. Gospođe uglednih Pančevaca uglavnom stižu nešto kasnije u životu?!

* * *

Najava putešestvija našeg predsednika opštine po Kini, do kojeg nije došlo i koje je još uvek pod debelim velom tajne, ukazuje na dve stvari. Prvo, da kao svaki palanački političar promišlja o svojoj blistavoj karijeri i pravi odstupnicu za dva scenarija: opstati i biti opozvan. Drugo, da ga je noćna vest o odlaganju puta na Daleki istok toliko izbacila iz sedla da se, verovali ili ne, čitavih pet dana krio u sopstvenom ataru. Ko pravi „mladić”.

Bilo pa prošlo. Ipak, ako propadne kao đak na diplomatskoj akademiji u inozemstvu i uz sreću da pretekne kao prvi u varoši, moći će i dalje da brine pre svega o nama, a koliko vreme i dobar ukus dozvole i o svojoj užoj i široj familiji. Tako će njegov zet i dalje biti uspešni predsednik Regionalne privredne komore, a zetovljeva rođena sestra će i nadalje obavljati direktorske poslove u „Kulskoj banci”, gde se, kako tvrde zlobnici, koti dobar deo budžetskih para. Tu je i njen suprug, inače bliski saradnik gospodina Stanka Šarca, eminentnog privatnika i vlasnika benzinske pumpe, za koga se govorka da je znatno podupro izbornu trku za gradonačelnika, pa sad navodno kao revanš očekuje da mu se nađe nova lokacija za biznis ili, u najgorem slučaju, da se osujeti konkurencija da mu se nacrta u komšiluku.

* * *

Kad je prethodne nedelje čitava svita ovdašnjih novinara boravila u kovinskoj Neuropsihijatrijskoj bolnici (razlog je bio službene prirode, donatorska konferencija), jedan od kolega ostao je greškom zaključan na nekom od odeljenja. Ubrzo je počeo da lupa na vrata vičući: „Pustite me! Ja sam novinar RTS-a”. Doktor mu je tada u šali odgovorio da nema problema, u dobrom je društvu, tu su mu i kolege iz Bi-Bi-Sija, Si-En-Ena...

Ko kaže da se novinarima na kraj ne može stati?!

Kao iz kokošinjca Montija Pajtona

Protekle nedelje u centru pažnje nekih naših političara opet su bili lokalni mediji. Tako je i gradonačelnik Srđan Miković na konferenciji za novinare ocenio da „neki novinari u nekim medijima nisu radili profesionalno”, te da je „Pančevac”, objavljivanjem komercijalnog oglasa u kome se traži njegov opoziv, „snizio nivo ovih novina, koje postoje 137 godina”.

Dakle, skoro ništa novo u odnosu na vreme Saveza komunista od pre tridesetak i više godina. I tada su profesionalni političari bili stručnjaci opšteg profila, koji su se, pošto se uspenju na neku od stepenica vlasti, odmah i automatski najbolje razumevali u sve: počev od zem-zadruga, gajenja pilića i arhitekture, pa do toga šta je u novinarstvu profesionalno, a šta nije. Na stranu to što se u normalnim demokratskim zemljama, u kojima već stotinak godina funkcioniše višepartijska demokratija, najblaže rečeno, smatra znakom lošeg ukusa da oni koji su na vlasti medijima dele lekcije o njihovom poslu. Situacija treba da bude upravo obrnuta.

Treba li podsećati na to da, na primer, engleska kraljevska kuća nikada ne komentariše pisanje štampe o njoj. Čak ni kada su na televiziji u emisiji „Cirkus Montija Pajtona” ovi prikazivali kraljevsku porodicu kao kokošinjac u kome se uglavnom kokodače, a kvočke i poneki petlić se samo premeštaju s motke na motku! Jeste tačno da naši lokalni političari nisu baš ni kraljevi, ni vojvode, ni vojvotkinje, ni prinčevi, ali je isto tako primetno da se često ponašaju kao carevi, uvređene princeze ili nadobudni petlići.

A na to da je „Pančevac” objavljivanjem jednog komercijalnog oglasa (u kome se, uzgred, niko ne vređa) „snizio nivo ovih novina”, samo zato što neki građani pozivaju svoje sugrađane da ostvare zakonom garantovano pravo (pravo na opoziv), ne treba trošiti reči. Takva optužba je, izgleda, po sistemu onog Rođinog pevanja u seriji „Pozorište u kući”: „I ja volim pozorište (čitaj: pravo i pravnu državu, prim. aut.), ali ne u svojoj kući!”

Brižni predsednik

Predsednik opštine je divan jedan čovek. On mnogo razmišlja o sudbini svog naroda. To je sasvim tačno. Eto, na primer, kad čuje i „p” od „Pančevca”, on odmah govori kolike plate imaju zaposleni u njemu. Da može, koliko je dobroćudan, naterao bi sve Pančevce da bar jednom mesečno daju oglas u ovim novinama. Poskakivao bi on sigurno od sreće kada bi mogao da donese nekakvu opštinsku odluku da svaki fabrikant, cvećar, pekar ili autolakirer mora makar dva puta godišnje da se oglasi reklamom u ovom lokalnom glasilu. Kako on to ipak ne može, zaposleni u ovoj kući moraju sami o tome da brinu. Na sreću njegovu, nekako se dovijaju.

Iako je dobar čovek, predsednik opštine možda treba da se potrudi da nekako sakrije svoje simpatije. Ovi u „Pančevcu” bi mogli, zbog njegove preterane pažnje, da se osile i razmaze, a i nije fer prema ostalima. Naročito prema njegovim najbližim saradnicima koji, ne daj bože, mogu čak i ljubomorni da postanu i da pomisle da su u zapećku.

Dok gospodin predsednik ne uspostavi ravnotežu, a sve da bi se predupredila moguća zavist, ne bi bilo loše da mu se malo pomogne. On je dobronameran i sigurno će prihvatiti pomoć.

U prvi plan bi zato konačno mogli da dođu dosad najviše zapostavljeni ljudi s prvog sprata u Opštini. I to upravo oni koji su u neposrednoj službi predsednika. A njih je, kada se saberu svi, i predsednik, i zamenik njegov, i članovi Opštinskog veća (11), i sekretar Veća i zamenik sekretarov, i dva savetnika (kultura i sport), i arhitekta glavni, i službenici protokola (3), pa i četiri sekretarice, ukupno dvadeset i petoro. I svi vredno rade za svog predsednika, a on, iako su mu toliko blizu, nikako njihove plate da spomene i tako brigu pokaže. Neto masa zarada, bez minulog rada, u februaru ove godine za ovaj deo prvog sprata u opštini iznosila je 1.216.090 dinara, s tim što dva većnika rade kao volonteri pa primaju samo jednu trećinu pune plate. Skoro da primaju isto kao dvadeset šestoro zaposlenih u „Pančevcu”, čija je neto masa zarada u februaru bila 1.327.467 dinara.

Razlika je samo u tome što opštinari svoje plate primaju iz budžeta, iz koga je, kao što je poznato, isplata uvek pomalo neizvesna, jer možda građani zaborave da plate razne opštinske takse, poreze i ostale dažbine. Ovi u „Pančevcu” pak uvek ležerno očekuju platu, jer znaju da ona zavisi isključivo od njihovog rada i uvek postojanog tržišta.

Za gospodina predsednika opštine znamo da je brižan čovek. I zato nek ne zapostavlja nepravedno svoju najbližu radnu okolinu. Razmaženci iz „Pančevca” nek se snalaze sami. Tako im i treba kad su takvi kakvi su!

Zloupotreba vlasti u režiji „Nove Srbije”?

Najbolja ilustracija za izreku koja kaže da papir trpi sve predstavlja prošlonedeljni razgovor s Brankom Jocićem, našim sugrađaninom, inače direktorom Javnog preduzeća „Putevi Srbije” i potpredsednikom stranke „Nova Srbija”, koji je objavljen u prošlom broju. Uzgred, ni najstariji novinari u ovoj redakciji ne pamte da je bilo ko izrekao toliko budalaština, nebuloza, koještarija i besmislica na račun naših novina i zaposlenih u njima. Počev od toga da „Pančevac” „nikad nije u toku kad to treba da bude”, da je „napravio cirkus” od donacije telefonske centrale našoj bolnici, da novinare treba „da je sramota”, da je to „privatni list u društvenim rukama”, da tu „ima i polupismenih ljudi”, da oni „pišu i izmišljaju šta im odgovara”, pa dotle da se na kraju čak i zapitao „za koju stranku radi ’Pančevac’”.

Između ovih tirada posvećenih našim novinama, koje prevazilaze čak i lupetanja šešeljevskog tipa, Jocić je rekao ponešto i o poslu za koji ga plaćaju građani ove države. Ono što je pri tom najvažnije u svemu, to je njegovo otvoreno priznanje da novac pomenutog javnog preduzeća koristi za promociju „Nove Srbije” i da se pare „doniraju” (valjda poklanjaju) tamo gde ta stranka želi.

U prilog potvrdi da je reč o otvorenoj zloupotrebi vlasti i čistoj i neprikrivenoj privatizaciji javnih fondova, dobro govore i Jocićevi izrazi u stilu: „dao sam”, „ja doniram”, „zaustavio sam” i slično.

Drugim rečima, ukoliko Koštuničina vlada i „Nova Srbija” u najkraćem roku ne uklone ovakvog svog favorita iz pomenutog javnog preduzeća, mogu se smatrati direktnim saučesnicima u zloupotrebi i privatizaciji vlasti u interesu pojedinih marginalnih političkih stranaka i njihovih lidera.